Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru

NAREDBA VOJVODE MIŠIĆA

TOKOM obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu.

- Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan - odsečno je raportirao major Tucović.

Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.

Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“ - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

- Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji - kaže Branislav Gavrić.

- Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske „Vražje divizije“, u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke „Švabe“, već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj - gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

- Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni - priča Branislav Gavrić.