Pismo hrabrog ratnika PDF Štampa El. adresa
Napisao Politika / Ljubiša Stojilković   

Srpski vojnik u tuđini Foto: Album Samsona Černova

J
osiv Dinić iz sela Kozarnice kod Crne Trave je bio učesnik oba balkanska rata. Za iskazanu hrabrost u Kumanovskoj bici uručena mu je medalja za hrabrost.

Kada je objavljena opšta mobilizacija 1914. godine, iako je kao sin jedinac po zakonu imao pravo da se ne odazove pozivu, on je sa svojim seljanima krenuo da državu brani.

N
a ispraćaju majka ga je pred nejakom dečicom i drugovima molila da ostane zato što nema muške glave u porodici koja bi brinula o njoj. On je to, teška srca i svestan svojih roditeljskih obaveza, odbio rečima: „Male, svi možemo da nađemo opravdanje da ne stavimo pušku na rame. Mi seljaci moramo da branimo ljude, zemlju, i grobove. Gazde mogu da biraju zato što im je otadžbina tamo gde su im pare. Mi seljaci ne. Najgore je kada vam tuđin dođe na vrata. Zaboravili smo šta su nam Turci radili”.

Radovao se pobedama na Kolubari i Ceru, ali i južnjački duboko tugovao kada je silna neprijateljska vojska nagrnula na slabo naoružanu i desetkovanu srpsku vojsku, Josiv se pred povlačenje srpske vojske preko Albanije našao u Peći 1915. Tu je ugrabio vreme da napiše pismo majci koje je u Kozarnicu nekako stiglo posle tri i po godine. Ono se danas nalazi, kao i njegova medalja za hrabrost, u Muzeju u Vlasotincu. Objavljujemo ga u celosti.

 

Zdravo male,

E
vo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam, male, sin jedinac, pa ako se živ ne vratim nema kuj da vi rani, iako znam da i vi s’g trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.

Mi smo s’g na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se s’g malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male, vodi račun od dečicu, slušaj Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak. Ako se živ ne vrnem kazujte im kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale, malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem. Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onija pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberete, iskopajte rupu pa krite, nemoj na zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povratimo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno, ali svi vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću. S’g male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simku i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male t’g dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

 

K
ad je Josiv Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido. Kada je pismo stiglo bogzna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kći Simka (u dvadesetoj). Ratne golgote jedino su preživeli Josivova žena Perka i osmogodišnji sin Jakov, kojima su najčešća hrana bili koren slatke paprike i „mzga” (sok ispod kore bukve u proleće).

 

Autor: Ljubiša Stojilković

Objavljeno u Politici, 5.5.2017.

 

 




 

Prevedi

Opstanak


Sreda, 08 jul 2009 21:21
U prvoj fazi realizacije projekta OPSTANAK, koji su u decembru prošle godine pokrenule u Nemačkoj članice Srpske mreže (Majka devet Jugovića, Svetosavska škola Minhen i Udruženje Srba
Nedelja, 27 septembar 2009 19:20
Pomoć za samostalnost i ekonomsku nezavisnostProjekt za Kosovo i Metohiju, za Srbiju Dragi zemljaci,Realizacija projekta OPSTANAK, koga su u decembru 2008. godine pokrenuli Udruženje Srba
Utorak, 15 februar 2011 20:21
Julameseca 2009. godine završena je prva faza projekta OPSTANAK kada je predat kamion hladnjača marke Dajmler-Benc protojereju Bogomiru Steviću i predstavnicima srpske enklave Novo

Vesti iz „Nemanje“

Nova knjiga u izdanju US „Nemanja“
Udruženje Srba Nemanja je odlučilo da povodom 100. godišnjice Balkanskih ratova ...
Nova rubrika - Naša mala Biblioteka
{xtypo_dropcap}P{/xtypo_dropcap}ovodom praznika Svetog Simeona Mirotočivog, 900....
Episkop Konstantin pokrenuo dobrotvornu akciju za ugrožene u Eparhiji žičkoj
INFORMATIVNA SLUŽBASRPSKE PRAVOSLAVNE EPARHIJE SREDNJOEVROPSKE 13. oktobar 2010...

Izdanja Dveri srpskih

dveri-radnja
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval
Copyright © 2009 - 2017. Nemanja.de. Sva prava zadržana.
Development and Customisation © 2009 by AM & Sorabia Team