Ivan Stoilković: Kako od zaborava čuvamo spomenik na Zebrnjaku PDF Štampa El. adresa
Petak, 23 novembar 2012 21:09

Spomenik na Zebrnjaku, izgled 1937. godine

O
ktobar, Kumanovo, 2012. Godina. Sedmi je mesec kako radimo svakog dana, od ranog jutra do kasno u noć. Plašimo se da nećemo stići, svesni da nije moguće brže. Dok čekamo da se malter osuši, kao mravi se raspoređujemo i čistimo svaki kamen, svaku stopu, kako bi i najmanji pedalj ovog krvlju natopljenog brda bio dostojan. Svakog dana sve nas je više, ljudi sami dolaze, iz Valandova, Skoplja, Bitolja, čak iz Đevđelije... Najviše ih je iz Kumanova. Skinu kapu, prekrste se i ćutke nam se pridruže. Počeli su da dovode i decu. Nekoliko njih je, iako ih niko ništa nije pitao, pomenulo da su Makedonci po rodu. Kažu, i njihovi dedovi su ovde.

Domaćice iz okolnih sela svakoga dana donose ručak, same prave raspored, i uvek kada dođu, prvo uđu u kosturnicu da odliju malo panaije iz starih oguljenih metalnih čuturica kakve dosad nisam video. Kao ni ovako dug nemi parastos, kojim pokušavamo da od njih izmolimo oprost za sve nesreće minulih 100 godina. Bože, pitam se, da li ovo znači da su se ljudi konačno probudili iz poluvekovne komunističke hibernacije, jesu li nas mučna balkanska stradanja učinila bar malo mudrijim, ima li nade da nas besmisao bratske mržnje ovog puta zaobiđe?

 

SPOMENIK U DUŠAMA

N
a Zebrnjaku duva. S jeseni i u rano proleće ovde je uvek hladno. Tu se ljuti pčinjski severac sudara sa ledenim talasima sa Četirskog brda, a već od sredine septembra tuku i snažne struje iz Moravičke kotline. Još i kada počnu da divljaju hladni vetrovi sa Kozjaka, na Zebrnjaku nije moguće ostati ni nekoliko minuta. A tog ledenog jutra 23. oktobra 1912. godine sipila je sitna kiša. U narodu je vladalo strašno nestrpljenje. Naši stari, od kojih je većina učestvovala u Kumanovskoj bici, a pojedini od njih su sa Drugom srpskom armijom kao ispomoć bugarskoj vojsci stigli i do Jedrena, pričali su da je Kumanovsko polje tih dana bilo obavijeno tako olovnom maglom da se dan od noći nije mogao razlikovati. Kako obično biva u predvečerje slobode. Posle 500 godina ropstva i besomučnog poigravanja velikih sa sudbinom malih. „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas“, opisao je tadašnju atmosferu na Balkanu Petar Kočić. Upravo tako su se osećali iscrpljeni narodi na evropskoj teritoriji Otomanske carevine početkom 20. veka.

Ovo je posebno važno za mlade naraštaje, i Srbe i Makedonce, jer svima se nama smišljeno servira isključivo „nacionalno isprana istorija”. Pa se tako, kad čovek prelista srpske izvore, stiče utisak da na prostoru Makedonije Makedonaca nikada nije ni bilo. U isto vreme, izvori makedonske kuhinje skoro da nemaju drugih sagledavanja osim da je Srbija vodila Prvi Balkanski rat samo radi zauzimanja Vardarske Banovine i da srpski ratovi nisu bili oslobodilački već osvajački. Koliko li je samo ljudi pod ovim teškim teretom odlučilo da prekrati muke i promeni prezime. Među nama ovde ima mnogo onih koji čak nisu ni promenili prezime, ali više nisu Srbi.

K
ad smo konačno dobili detaljne planove prizemnih prostorija kosturnice na Zebrnjaku, u koju su 1937. godine iz obližnje srednjovekovne crkve Svetog Đorđa Pobedonosca – zadužbine srpskog kralja Stefana Uroša Drugog Milutina u Starom Nagoričanu – u četiristo belih vreća nalik starohrišćanskim pokrovima preneseni zemni ostaci 678 kumanovskih ratnika da ovde počivaju u miru, bili smo zbunjeni. Jer kosturnici je nedostajalo nekoliko prostorija. Ne zadugo. Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture bili su zaprepašćeni otkrićem – neko je u centralne prostorije već polusrušene kosturnice teške kamene blokove i šut zalio betonom, a zatim ulaze zazidao bazaltnim kamenjem koje se pri eksploziji bugarskih mina razletelo na sve strane. Namera je bila jasna: da se objekat tokom vremena jednostavno sam uruši, iznutra.

Od starijih iz okolnih sela – a za sve ovdašnje Srbe spomenik na Zebrnjaku je svetinja – saznali smo da im je odmah posle 1953. Godine komunistička vlast zabranila da 23. oktobra ovde održe parastos, što su do tada redovno činili krijući se. Naravno, baš u to vreme na čelu kumanovske Udbe bio je Srbin. Posle nekoliko privođenja, brutalnih šikaniranja i maltretiranja, ljudi su se pritajili i prestali da organizovano dolaze na Zebrnjak, ali ga nisu napustili. Tako ranjen, naš voljeni spomenik sve vreme svetleo je u našim dušama. Kao i srpska mladost, rasuta po kumanovskom polju za našu i slobodu ovog dela Evrope.

 

 



 

Prevedi

Opstanak


Sreda, 08 jul 2009 21:21
U prvoj fazi realizacije projekta OPSTANAK, koji su u decembru prošle godine pokrenule u Nemačkoj članice Srpske mreže (Majka devet Jugovića, Svetosavska škola Minhen i Udruženje Srba
Utorak, 21 april 2009 14:19
U vezi sa početkom realizovanja projekta OPSTANAK koji je sa blagoslovima Nj.P. Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, G. Artemija, i Nj.P. Episkopa
Ponedeljak, 27 april 2009 22:53
Članovi Udruženja Srba "Nemanja" bili su na Cveti, 12.04.09. godine, gosti u crkvenoj opštini Osnabrik gde su nakon blagoslova sveštenika Siniše Vujasinovića u punom parohijskom domu

Vesti iz „Nemanje“

Zaboravljeni srpski ratnik u Ulmu
Srpsko vojničko groblje u Ulmu u protekloj godini, stogodišnjici početka Velikog...
NJ.S. Patrijarh srpski Irinej posetio Bilefeldsku parohiju
Njegova Svetost Patrijarh srpski G.G. Irinej posetio je 05.12.2013. god. crkve...
Dva šefa države otvorila izložbu o Srbiji i Srbima u Beču
INFORMATIVNA SLUŽBA SRPSKE PRAVOSLAVNE EPARHIJE SREDNJOEVROPSKE30. juni 2010. ...

Izdanja Dveri srpskih

dveri-radnja
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval
Copyright © 2009 - 2018. Nemanja.de. Sva prava zadržana.
Development and Customisation © 2009 by AM & Sorabia Team