Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

Sutradan 20. juna/3. jula napad Prve armije na Rajčanski rid počeo je oko 10 časova. Šumadijska divizija je krenula prema Rajčanskom ridu u dve kolone – 12 puk „Car Lazar“ nalazio se u desnoj koloni da bi preko sela Bućište i Tripotanci izvršio napad na centar bugarskih položaja u pravcu samog vrha Rajčanskog rida. Oko podne obe kolone su bez borbe prešle Zletovsku reku, odnosno granicu sa Bugarskom, gde je bugarska artiljerija napala prednje delove 12. puka kod sela Tripotanci. Prema svedočenju učesnika: „Pod strašnom artiljerijskom vatrom, koja je zatim obasipala sve kolone, zastoja nigde nije bilo, hitalo se da se što pre podvuče pod neprijateljski položaj, posednut pešadijom, pod one tri glave. Do pre dva časa mirna zletovska okolina pretvorila se u pakao…Bugari nisu ni malo štedeli svoju artiljerijsku municiju…“. Prvi borbeni red Šumadijske divizije nezadrživo je napredovao: „“Napred! Samo napred! – jedna reč se čuje“[18]. Posle celog dana borbe, uveče prvi borbeni redovi srpske vojske, odnosno 2 bataljon 12. puka pod komandom majora Vojislava Tomića (kasnije armijski general), bili su na 600 metara ispod strme centralne glave koja je taktički ključ položaja, jer tek njenim padom pada južna glava i olakšava se dalje nastupanje 11. i 19. puka koji su zbog bugarske artiljerijske vatre na brisanom prostoru zaostali[19]. Bugarske trupe povukle su se 1 – 2 kilometara unazad na glavnu odbrambenu liniju koja se nalazila na temenu Rajčanskog rida.

U zoru 21 juna/4 jula srpski napad je započeo artiljerijskom i mitraljeskom pripremom za nastupanje pešadije na bugarske položaje, gde su vojnici počeli da napuštaju opkope u većim grupama: „Sa prelazom iz ubrzane paljbe u brzu posada opkopa centralne glave po grupama izlazi iz opkopa i strmoglavce se gubi pozadi. Naša brza paljba ih kosi nemilostivo što stvara paniku i nateruje da opkope napuštaju u velikim gomilama“. Bugarske trupe, koje su još prethodnog dana bile demoralisane, nisu izdržale, već su u neredu napuštale svoje položaje: „Baterijska paljba već juriš priprema, Ne treba nam puška – tu su bajoneti“.[20]

Komandant Sedme bugarske divizije poslao je generalu Kovačevu izveštaj: „neprijatelj je preduzeo žestok napad na celom frontu. Naše snage nisu izdržale napad, i povlače se. Gubici su izvandredno veliki“. Demoralisani Bugari napustili su položaje: „Snažno „ura“ prednjih redova dovršava begstvo sa centralne glave Rajčanskog rida koju zauzima prvi borbeni red 12. puka“.[21] Prvi borbeni red Šumadijske divizije izbio je oko 10 časova na teme Rajčanskog rida i tu se zaustavio: „To Bugari beže, puni gneva, stida; jedno glasno: Ura… besmo na vrh rida“. U isto vreme Moravska divizija 2. poziva sa dve brigade Crnogorske divizije zauzela je sedlo između Rajčanskog rida i planine Slugojevca i preduzela gonjenje rastrojenih neprijateljskih trupa.

Prva armija je zauzimanjem Rajčanskog rida, ključa protivnikove glavne odbrambene linije, slomila desno krilo bugarske 4. armije i otvorila put za prodor. Zauzećem Rajčanskog rida probijen je front bugarske Četvrte armije i otvoren put ka Carevom selu i Gornjoj Džumaji. Bugarska Sedma divizija izgubila je preko 4000 ljudi i u neredu odstupila u pravcu Kočana. Iako je Bregalnička bitka trajala još 4 dana, slamanjem desnog krila bugarske 4. armije na Rajčanskom ridu, bitka je bila rešena u korist srpske vojske.[24] Bila je to najveća i najkrvavija bitka u dotadašnjoj istoriji srpske vojske. Po angažovanim snagama i podnetim ljudskim žrtvama, vremenu trajanja i prostoru na kome je vođena, Bregalnička bitka se smatra pretečom velikih bitaka Prvog svetskog rata. Srbi su imali oko 3000 poginulih (ukupno 16.620 ljudi ostalo je izvan stroja). Slobodan Jovanović, koji je sve vreme ratova bio u Vrhovnoj komandi na dužnosti šefa Pres biroa, zaključuje: „Što se tiče vojske, ja sam se posle prvog rata još i dvoumio da li smo svoje pobede doista zaslužili, ili smo samo sreće imali. Ali, posle ovog drugog rata, izgleda mi da je naša vojska, bez preterivanja, najbolja na Balkanu. Jedna vojska koja iznenađena od neprijatelja i potisnuta skoro sa sviju pozicija, ipak ne izgubi prisustvo duha, nego prikupi svu snagu, odbije napad, povrati izgubljene pozicije, pređe u ofanzivu, i tako silno potisne napad neprijatelja da ovaj, demoralisan, ne može više da se drži ni na tako čvrstim pozicijama kao što je na pr. Rajčanski rid – takva jedna vojska odista mora imati vrlo mnogo duha i energije“.[25]