Igor Vojinović: Stogodišnjica od junačke smrti vojvode Koste Vojinovića PDF Štampa El. adresa
Napisao Igor Vojinović, profesor istorije   
Subota, 23 decembar 2017 22:20

Četnički vojvoda i rezervni poručnik Kosta Vojinović, nije se predao i nije živ uhvaćen.

Prošlo je stotinu godina, proći će i mnogi vijekovi, sve do kraja svijeta i drugog Hristovog dolaska, a Kosta Vojinović se zaboraviti neće. Ne mogu ga zaboraviti Srbi, ali ni srbski neprijatelji. Viteza stradalnika zaborav neće.

Kosta je bio klasični primjer obrazovanosti i prefinjenosti jednog pravog srbskog junaka. Uvijek uljudan, pravedan i ponosit. Porijeklo od vučitrnskih Vojinovića, stare srbske vlastele, dalo mu je genetski osnov za sve što je u životu sam stvorio.

Nj
egovi roditelji Jovan i Sofija (rođena Grujić) izrodili su u Smederevu sina Kostadina i ćerku Zorku. Na žalost majka Sofija se razboljela i vrlo brzo umrla. Brigu o maloj djeci vodila je majčina sestra Milica. Jovan Vojinović se ponovo oženio, ali Kosta nije mogao da prihvati maćehu te je prešao kod ujaka, srbskog oficira Pantelije Grujića, kasnije pukovnika i komandanta Moravske divizije. Otac Jovan i ujak Panto školovali su Kostu prvo u Smederevu i Beogradu, da bi na kraju završio Trgovačku akademiju u Beču. Pokazalo se da Kosta, osim urođene bistrine i žustrine ima smisla za učenje, međuljudske odnose i trgovinu. Tako je, po povratku u Srbiju, sa svojim zetom Dušanom Kalčićem (koji je oženio njegovu sestru Zorku) otvorio trgovačku firmu. Sjedište firme bilo im je u Vranju, gdje je tada službovao Jovan Vojinović. Brzo su Kosta i Dušan raširili posao po čitavoj Staroj Srbiji i postali veoma uspješni. Kosta je za vrijeme Balkanskih ratova podržavao i finansijski pomagao četnički pokret. Sam je bio veoma rodoljubive orijentacije.

Pred početak Prvog svjetskog rata Kosta se dobrovoljno javio u četnike vojvode Vuka i hrabro se borio sve do povlačenja srbske vojske iz otadžbine. Dvije stvari su bile presudne za dalju sudbinu mladog rezervnog poručnika Vojinovića, kao i za sudbinu srbskog roda. Prva je da je Kosta bio pored majora Vojislava Tankosića kada je ovaj smrtno ranjen i ostao je pored njega dok je Tankosić umirao. Inače, četnici su štitili odstupnicu srbskoj vojsci i narodu u povlačenju pred agresijom njemačkih, austrougarskih i bugarskih snaga. Druga činjenica je ranjavanje Koste Vojinovića. Bio je ranjen u nogu i nije mogao da nastavi povlačenje sa srbskom vojskom, te je u kasnu jesen 1915. ostao kod oca Jovana koji je tada službovao u Kosovskoj Mitrovici. Otac je Kostu krio, liječio i njegovao, da bi ga čak po oporavku i ubacio da radi kao liferant za austrijsku vojsku.

S
ve okupacione vlasti zadržvaju državnu i lokalnu administraciju na okupiranoj teritoriji po međunarodnim propisima, te je tako jedno vrijeme i Jovan Vojinović ostao predsednik opštine Kosovska Mitrovica, što mu je omogućilo da pomogne i sinu. Kosta je inače odlično govorio njemački jezik, a i austrijancima je bilo prihvatljivo što je bio bečki student, te su ga tako i prihvatili. Kosta se još dobro koristio ruskim i bugarskim jezikom, što je samo po sebi tada bilo veoma rijetko. Mlad, obrazovan, pametan, pristojan i sposoban, Kosta Vojinović je prosto bio zanimljiv svima. Inače, njemu je trebao taj posao kao odličan paravan za aktivnost koju je planirao, a to je prikupljanje saznanja o stanju na terenu i podsticanje naroda na ustanak protiv okupatora. To ne bi mogao da uradi da nije imao dozvolu od austrijske vojske o slobodnom kretanju, a radeći za njih odbacivao je sa sebe svaku sumnju.

Zahvaljujući nekolicini izdajnika, austrijske okupacione vlasti u ljeto 1916. godine saznaju da Kosta Vojinović priprema narod na ustanak u podnožju Kopaonika. Kosta je jedva uspio da pobjegne na Kopaonik i da spase živu glavu. U planinskim šumama okuplja prvu četu sa četničkim vojvodom i narednikom Urošem Kostićem Rudincem. U selu Sočanica u blizini Leposavića ispod samog Kopaonika, Uroš Rudinac i četnici proglašavaju Kostu Vojinovića svojim vojvodom i u ranu jesen 1916. godine stvaraju Ibarsko-kopaonički četnički odred. Tada kreće neprestana gerilska borba mladog četničkog vojvode.

Vojvoda Vojinović četuje samostalno po Kopaoniku prelazeći liniju razgraničavanja bugarske i austrijske okupacione zone kad hoće i kako hoće. Uspostavljao je veze sa drugim pojedincima koji su se odmetnuli u šume u ostalim krajevima okupirane otadžbine i razbijao okupatora pri svakom susretu s njim.

D
olazak vojvode Koste Pećanca 15. septembra 1916. godine sa Solunskog fronta da bi preuzeo komandu nad pobunjenim pojedincima i grupama ubrzava situaciju i pojačava gerilu. Pećanac je imao naređenja Đeneralštaba da se ustanici organizuju i čekaju prodor srbske vojske do Skoplja kako bi podigli ustanak. Situacija, narod i Vojinović su bili žustriji. Teror bugarskog okupatora je bio sve nepodnošljiviji i bugarski pokušaj mobilizacije srbskih mladića u bugarsku vojsku postaći će opštenarodni ustanak u Toplici, Kosanici, Jablanici i na Kopaoniku, koji će se proširiti ka Jastrebcu i Nišu.

Pećanac i Vojinović će više puta doći u sukob oko podizanja i toka ustanka. Dvojica imenjaka su bili ličnosti koje isključuju jedna drugu. Vojinović je bio vitez, strogog držanja, učen, vispren i čovjek od riječi, dok je Pećanac bio neobrazovan (čak nepismen) slabe inteligencije, prost, bahat, prevrtljiv, lukav i velikog životnog i ratnog iskustva. Vojinovićeva glavna mana bila je njegova brzina i romantičnost, ali je bio čovjek nevjerovatne hrabrosti i sposobnosti. Pećančeva glavna vrlina bila je opreznost.

U
svakom slučaju, ustanak je izbio i trajao od 20. februara do 25. marta 1917. godine i njegova duša je bio Kosta Vojinović. Jednostavno je nadmašio svog nadređenog vojvodu Pećanca jer nije kalkulisao i predomišljao se, nego je jurio uvijek prvi ispred svog naroda i preuzimao odgovornost za sve. Pećanac se povukao kada je vidio da ne može da zaustavi i kontroliše ustanak. Vojinović postaje narodni vođa. Njega svi vole, poštuju i slušaju. Doduše Bugari i Pećanac ga nisu voljeli, a još manje slušali, ali su ga cijenili. Okupator i narod u Vojinovićevom liku vide Miloš Obilića i princa Đorđa Karađorđevića, a on sam stalno čuje srbsku artiljeriju. O samom Kosti Vojinoviću su možda najbolje rekli crnogorski dobrovoljci iz odreda kapetana Milinka Vlahovića, koji su u oči kazali Kosti Pećancu da Vojinović plijeni držanjem, hrabrošću, rječitošću i stasom.

Vojvoda Kosta kao Karađorđe stiže na sve strane, bije borbe gdje god neprijatelj udari, prevodi napade i kontranapade, zavodi red, mir i zakon, uvodi sudove i civilnu upravu, kažnjava za pljačku, nasilje i izdaju. U najgorim trenucima kad nadmoćniji okupator potisne malobrojne, slabo naoružane i još slabije opremljene ustanike, Kosta Vojinović na konju u srbskoj uniformi sa isukanom sabljom i napetim pištoljem izbija iz šume, a za njim jurišaju njegovi četnici konjanici i vidljivo se vijori srbska trobojka na kojoj ĆIRILICOM piše „SLOBODA ILI SMRT!“

Takvim hrabrim jurišima uplaši neprijatelja, povrati nadu ustanicima i pobijedi u boju. U svakom sudaru sa austrijiskim i bugarskim okupatorom Vojinović je pobijeđivao. On je uveo i još jednu novinu u gerilskom ratovanju – dopisivanje sa neprijateljem. Danas kada čovjek pročita šta je pisao prosto pretrne i upita se da li je moguće da je takav čovjek postojao. Piše, komanduje i juriša iz borbe u borbu. Bio je prosto neuhvatljiv i nepotkupljiv. Svašta su mu nudili i Austrijanci i Bugari, ali on je sve sa prezirom odbijao i upozoravao ih da će biti kažnjeni zbog okupacije i zločina. Njegovu bližu familiju, oca Jovana sa porodicom, Austrijanci su zatvorili i pokušali da ga ucijene njihovim životima. Sve što je okupator činio bilo je uzalud. Kosta nije odustajao.

N
a žalost, Pećančeva predviđanja su se obistinila. Ustanak, podignut prije vremena i bez ičije podrške, je krvavo ugušen. Austrijancima, Bugarima i Nijemcima je trebalo mjesec dana da se se organizuju i koordinisano udare na ustaničku slobodnu teritoriju, te da svirepim zločinima nemilosrdno uguše Toplički ustanak. Ustanak je ugušen, ali četnici nisu uništeni. Naročito nije ni oštećen Ibarsko-kopaonički četnički odred Koste Vojinovića.

Okupator sve više povećava teror i narod odustaje od četovanja i podrške četnicima, čak se mnogi okreću i protiv četnika. Pojedini četnici se predaju okupatoru i služe mu. Bivši četnici vode bugarska potjerna odjeljenja i čete za srbskim četnicima, jer poznaju teren, kuda i kako se četnici kreću. Ostale četničke vojvode postepeno se povlače, obustavljaju borbe i kriju se, a svaka borba prestaje nakon pogibije vojvode Todora Toška Vlahovića početkom novembra 1917. godine. Kosta Pećanac je naredio da se sve jedinice raspuste i da se svi dobro sakriju do povratka srbske vojske. Tako je i bilo. Sam Pećanac se tako dobro sakrio da su ga jedva pronašli četničke vojvode Milinko Vlahović i Jovan Radović nakon prodora srbske vojske ka Nišu u jesen 1918. godine.

U
međuvremenu Vojinović ide iz boja u boj. Tuče se, povlači, napada. Vrši kontranapade i osvete. Njegova borba ne prestaje. Vojinovićeve četovođe i četnici ginu neustrašivo jedan za drugim nanoseći okupatoru velike gubitke i zadajući im još veći strah. Ibarsko–kopaonički odred se osipa zbog pogibija i dezerterstva, ali se popunjava četnicima ostalih raspuštenih četa. Tako je i Pećančev četovođa Jovan Bulajić došao kod Vojinovića u četu. Kosta mu je hrišćanski oprostio sve što je loše radio (Bulajić je čak namjeravao ranije i da ubije Vojinovića), uz žestoke grdnje i jedini uslov da se borbi žestoko sa okupatorom do smrti. Možda je Vojinovića to viteštvo na kraju i koštalo glave.

Kosti Vojinoviću je bila preostala samo jedna mogućnost, a to je da se povuče u neki drugi kraj, raspusti odred i sa najbližim saradnicima se sakrije negdje u neprohodnim planinama do probijanja Solunskog fronta, ali on to nije htio. Vojinović je bio onovremeni vitez romantik, zaklet da će poginuti u borbi. Njemu ništa drugo nije padalo na pamet. Nisu mu smetale muke, glad, nepogode, nedostak lijekova i rane. Njemu smeta što nema dovoljno ljudi, oružja i municije, a najviše ga boli izdajstvo. Izdaju ne može da podnese. Ovom osvetniku je strano opijanje, prejedanje, bahatost, pljačka i primitivizam bilo koje vrste. Smisao njegovog života je borba i stradanje za opšte dobro. On neće robstvo. Ne prihvata bugarsku ćirilicu i austrijsku latinicu. Mladi četnički vojvoda sanja o smrti dostojnoj srbskog oficira. Zbog svega toga okupator je pokušao da ga omrzne u narodu i živog uhvati da bi ga ponizili i sudili mu uz mučenja. No, Vojinović je znao da njegov život nije samo njegov, da je postao simbol narodnog otpora i srbskog slobodarstva. Zato mu nije padalo na pamet ni da se preda, niti da izda.

V
ojvoda Kosta i dalje jaše Kopaonikom. Nije čak ni raspustio konjicu, nego i dalje ide u kombinovanom konjičko-pješadijskom odredu sa mitraljeskim odjeljenjem. Mogućnost manevrisanja se sve više smanjuje. Bugari i Austrijanci maksimalno pojačavaju stražu na granici razdvajanja okupacionih zona na Kopaoniku. 16. oktobra 1917. Vojinovićeva četa upada u zasjedu na Kopaoniku u selu Livadice i biva uništena od strane specijalnih austrijsko-bugarskih potjernih jedinica. Borba je bila žestoka. Sam Kosta je teško ranjen u nogu, a njegova vjerenica Stanka i njena braća Janićije i Đorđe Dimić ginu u borbi. U mraku, po magli, kroz gustu šumu, četovođa Radomir Gašić sa svojom grupom probija obruč i izvlači svog vojvodu. Većina četnika je u borbi izginula, a Austrijanci su zaplijenili četnu arhivu.

 

 



 

Prevedi

Veliki rat (1914-1918)

Ratni fotograf Miloje Igrutinović
Potresne fotografije Plave grobnice obišle su...
Tain, srpski vojnički hleb – simbol i spas
Tain Alekse Zdravkovića - Muzej Pon...
Kulturno blago Srbije kao hrvatski ratni plen
Prema mnogim zvaničnim zapisnicima koji se na...
Vitali ŽUČNI: Bežanija „dičnih carskih sinova“
{xtypo_dropcap}S{/xtypo_dropcap}kraćujući fro...

100. god. Balkanskih ratova

Garancije iz Londona [12]
Mirovnim ugovorom potvrđena pobeda malih država...
Napred, braćo, izgibosmo! [6]
Vojvoda Vuk nikada nije kleknuo već je stojeći ...
Povratak srpskih pobednika
POVRATAK SRPSKIH POBEDNIKA I OSVEĆENJE I OTKRIV...
Preki vojvoda Tankosić [10]
Kapetan Tankosić izazvao sukob na granici u str...

Opstanak


Nedelja, 27 septembar 2009 19:20
Pomoć za samostalnost i ekonomsku nezavisnostProjekt za Kosovo i Metohiju, za Srbiju Dragi zemljaci,Realizacija projekta OPSTANAK, koga su u decembru 2008. godine pokrenuli Udruženje Srba
Utorak, 15 februar 2011 20:21
Julameseca 2009. godine završena je prva faza projekta OPSTANAK kada je predat kamion hladnjača marke Dajmler-Benc protojereju Bogomiru Steviću i predstavnicima srpske enklave Novo
Utorak, 21 april 2009 14:19
U vezi sa početkom realizovanja projekta OPSTANAK koji je sa blagoslovima Nj.P. Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, G. Artemija, i Nj.P. Episkopa

Vesti iz „Nemanje“

Povelja Prvog Sabora Svetosavskih škola u Evropi
  Sa blagoslovom Episkopa srednjoevropskog Konstantina, a u organizaciji Udruže...
Završena predavanja iz prvog ciklusa Svetosavskih škola u Evropi
U maju su završena predavanja iz prvog ciklusa u okviru Svet...
INFORMATIVNA SLUŽBA SRPSKE PRAVOSLAVNE EPARHIJE SREDNJOEVROPSKE 27. juni 2010.
Savremeni vid hrišćanske borbe za istinu i pravdu: prvi informativni interne...

Izdanja Dveri srpskih

dveri-radnja
JoomlaWatch Stats 1.2.9 by Matej Koval
Copyright © 2009 - 2018. Nemanja.de. Sva prava zadržana.
Development and Customisation © 2009 by AM & Sorabia Team