Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

KuK soldateska tek 2. decembra krajnje bojažljivo ulazi svojim  prethodnicama u opusteli grad, plašeći se srpske zasede i svoje izgibije.

Međutim, to nije nimalo smetalo Austro-ugarima i njihovoj štampi da pompezno objave svetu kako su „trupe pod borbom zauzele srpsku prestonicu“, a komandant 5.armije general Frank šalje čestitku caru Franji Josipu II:

„Veoma sam sretan što mogu zamoliti Vaše carsko i apostolsko i kraljevsko veličanstvo, da na dan ispunjenja 66 godina Vaše sretne vladavine, podnesem pred noge najlijepše čestitke 5.armije kao i najlijepšu vijest, da su danas Vaše trupe zauzele grad Beograd“!

O paradi u Beogradu pisao je u Tajmsu Kraford Prajs sledeće: „Ušli su sa razvijenim zastavama i muzikom na čelu. Bilo je mnogo veselja, mnogo svetkovina i pijanki. Mađarska zastava lepršala je na kraljevom dvoru, a istovremeno se na vešalima njihalo dvanaest obešenih ljudi (odbili da pozdrave paradu!)“.

Vek posle, Beograđani i dalje odbijaju da se vesele „evropskim paradama“ u svom gradu, jer pamte i vreme zla i zle učinke njine!

Kada je već svečanost počela, dosetio se neko da pronađe poveći ključ i doda ga starom generalu koji se seti  da ključ mora biti na jastučetu, te on u hodu smače sa prve stolice  jedno jastuče srmom izvezeno, i uz burne ovacije prisutnih, predade  ključ (navodno beogradski) razdraganome suverenu!

Kada se stari vladar povukao u svoje odaje imao je šta i pročitati. Na jastučetu je neka dvorska dama, ko zna kada, sećajući se prijatnih trenutaka na njemu provedenih,izvezla poruku: „Sve što je lepo, kratko traje“ - kao prigodne proročke reči, jer je upravo toga 3.decembra počela srpska kontraofanziva, poznatija kao Kolubarska bitka.

Svedok ovih događaja Kraford Prajs pisao je u Tajmsu: „Voz za vozom spuštao se na reku, pontoni su tonuli pod teretom... Topovi su bacani u Savu, vojnici su se panično međusobno tukli boreći se za mesto… Oko 440 kola ostalo je u varoši, većinom napunjenih pljačkom...

Austro-ugari su opustošili dvor, muzeje, crkve, domove. Razvaljivali su stanove i odnosili sve što je imalo vrednost. Demolirali kuće i grad. Sve su zagadile primitivne horde Austro-ugarske carevine“...

Na predlog da se napiše članak o političkom značaju i vojno-teoretskoj vrednosti bitaka na Ceru, Drini i Kolubari, BROZ je odgovorio: „Samo sa vojne tačke“!

U program je ušao i rad Vojnoistorijskog instituta (pet monografija) o velikim bitkama  1914. godine. Na ovaj predlog je BROZ dao komentar: „Da, ali samo sa vojnog aspekta“, plašio se političke ocene značaja tih pobeda.

Posebno je odbacio predlog da se snimi film „Kolubarska bitka“, tu je bio izričit – „ne, ovo je jako štetno“!

On zna da monografije i novinarske članke čita relativno mali broj čitalaca, i to onih koji o bitkama i pobedama već ponešto i znaju, ali film i to igrani, je nešto drugo. Gleda ga velika masa ljudi, pogotovo kada se prikaže i na televiziji, što bi bilo neminovno.

Poraz Austro-ugara, pa tim i Hrvata i samog JOSIPA BROZA u Velikom ratu bio je sraman, i on to nikako nije smeo tada dozvoliti, da se istina u punom obimu i sazna.

Prema službenim podacima koje je dala Austro-ugarska u ratu 1914. protiv Srbije i Crne Gore izbačeno je iz stroja 273.899 vojnika. Najnovijim podacima  austrijskih istraživača, ukupni su austro-ugarski gubici 319.000 vojnika na srpskom frontu te 1914. godine, u Velikom ratu.

Srbija je svoje pobede krvavo platila, njeni su gubici upola manji ali za nju daleko teži, jer treba da se zna da je ona tada bila jedanaest puta manja, od moćne carevine.

Tokom bitaka na srpskom frontu te 1914. godine zarobili su pobednici 76.591 vojnika, podoficira i oficira, 70.000 pušaka, 86 mitraljeza, 192 topa raznih kalibara, 4.000 konja, 5 automobila, 2 aviona i 43 ratne zastave svojih neprijatelja.

Nemački istoričari su posle Austro-Ugarskog kraha u Srbiji pisali: „Posle poraza Austro-Ugarske u Srbiji 1914.godine, ona više nije sposobna da samostalno porazi Srbiju“.

Na preporuku najviših krugova u Beču, da izvrši samoubistvo nakon poraza svoje „kaznene ekspedicije“ u Srbiji, ponemčeni Slovenac OSKAR POTJOREK iskreno je odgovorio – „hoću, ubiću se, ali ću se ubiti tek onda kada ma koji austrijski general pobedi srpsku vojsku“!

Već vek jedan, lažu hrvatski vojni istoričari o razlozima poraza na srpskom frontu u Velikom ratu, uporno okrivljuju Čehe, da nisu iskazali dovoljno odlučnosti i hrabrosti kao hrvatski, bošnjački i mađarski vojnici u „kaznenoj ekspediciji“!

Pedeset godina posle ovih velikih bitaka, i sam JOSIP BROZ (TITO) u svojim delima kaže:

„Bila je to starinska i neinteligentna armija. Delovala je po pravilima i formulama i umjesto da uči ljude kako da se bore, učila ih je kako da vježbaju. Snažno je odvraćala od individualne inicijative“! – nimalo ne žaleći što je bio na strani zločinačke „kaznene ekspedicije“ u Velikom ratu.

Izjavljuje to u državi kojom je suvereno vladao, a koju je ipak stvorio u Velikom ratu srpski vojnik u opancima, ali sa mnogo inicijatve u oslobađanju i zemalja koje nisu bile srpske, ali se zahvaljujući volji zapadnih  saveznika nađoše zajedno, sa pobedničkim srpskim narodom u novostvorenoj SHS, koja će i njemu samome biti podarena, posle Drugog svetskog rata, na lično upravljanje i vaspitavanje nepodobnih Srba, koji ga nisu demokratski birali za vladara!

Vreme je da sam srpski narod kreira svoj projekat održivosti, na svojoj zemlji, a da prethodno ne traži stav i mišljenje raznih dokazanih „soroš- farbanih“ kadeta i kadetkinja sa europskih studija, gde se već vek jedan, unijatskim makazama kroji mapa „održive Srbije“!

Izvor: FSK